OŠTEĆENI U KRIVIČNOM POSTUPKU - OSTVARIVANJE I ZAŠTITA PRAVA

Pojam oštećenog u krivičnom postupku dat je u čl. 221 st. 1 tač. 6 Zakonika o krivičnom postupku gde je navedeno da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo.

Zakonik o krivičnom postupku propisuje da će istražni sudija i predsednik veća upoznati oštećenog sa njegovim pravima.

Osnovne odredbe u vezi sa ostvarivanjem prava odnose se na pravo oštećenog da u toku postupka ukaže na sve činjenice i dokaze, da postavlja pitanja optuženom, svedocima i veštacima, da iznosi primedbe u pogledu njihovih iskaza i da daje druge izjave i predloge.

Oštećeni ima pravo i da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz. Oštećeni može da umesto državnog tužioca preduzme ili nastavi krivično gonjenje okrivljenog. Osim procesnih prava, oštećeni ima pravo da zahteva krivičnu osudu izvršioca krivičnog dela, tj. da izrazi svoju zainteresovanost za krivični progon okrivljenog, kao i da ostvaruje pravo na naknadu štete, materijalne i nematerijalne, da zahteva povraćaj stvari ili poništaj pravnog posla.

Propisano je i pravo da oštećeni bude zaštićen od uvrede, pretnje i svakog drugog napada o čemu sud vodi računa. Na predlog suda državni tužilac može da uputi zahtev policiji da se preduzmu posebne mere zaštite oštećenog. Ustav Republike Srbije u čl. 32 st. 1 propisuje pravo na pravično suđenje, koje se u odnosu na oštećenog ispoljava kao pravo da nezavisan i nepristrasan sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi o njegovim pravima. Kao što je već navedeno, to su prvenstveno pravo da izvršilac krivičnog dela bude oglašen krivim i osuđen u skladu sa zakonom, kao i pravo na naknadu štete.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u čl. 6, takođe propisuje pravo na pravično suđenje, u osnovi na isti način kao i naš Ustav. Status oštećenog nije u vezi sa težinom krivičnog dela, odnosno zaprećenom kaznom jer taj status ima svako lice koje je povređeno ili ugroženo krivičnim delom. Izuzetak su krivična dela koja se gone po privatnoj krivičnoj tužbi. Kod krivičnih dela za koja je zaprećena veća kazna prirodno se nameće zaključak da je, najčešće, i posledica za oštećenog veća, tj. da su njegova prava u tom slučaju više povređena ili ugrožena.

Oštećeni izvršenim krivičnim delom može da bude lično povređen, a u slučajevima kada je izvršenim delom neko lice izgubilo život, status oštećenog imaju njegovi najbliži srodnici. Krivični postupak, sa jedne strane, predstavlja put za ostvarivanje prava oštećenog. Sa druge strane, posebno kod teških krivičnih dela, tokom postupka može doći do retraumatizacije oštećenog. Zakonik o krivičnom postupku je predvideo mogućnost okrivljenog da angažuje punomoćnika koji će se tokom postupka starati o njegovim pravima.

Retraumatizacija je karakteristična za krivična dela protiv života i tela, protiv polne slobode, za ratne zločine i dr. Oštećeni se može saslušati u krivičnom postupku i kao svedok. Opšte prihvaćeno pravilo je obaveza suda da vodi računa o tome da svojim pristupom, obraćanjem i pitanjima vodi računa o tome da u što manjoj meri povređuje prava oštećenog u smislu ponovnog prizivanja stresnih događaja. Ovakvo postupanje ne sme biti stavljeno ispred načela utvrđivanja istine.

Krivični postupak - glavni pretres je javan što znači da javnost može biti upoznata sa svim dokazima, iskazima svedoka i odbranama okrivljenih tokom glavnog pretersa. Javnost može da bude isključena sa dela ili celog toka glavnog pretrsa iz više razloga, od kojih je jedan i zaštita ličnog ili porodičnog života oštećenog. O tome odlučuje sudeće veće.

Kao karakterističan i uobičajen primer krivičnog dela kada se isključuje javnost iz navedenog razloga je krivično delo silovanja. Evropska konvencija o ljudskim pravima, osim zaštite privatnog života stranaka, predviđa i jedan zanimljiv i pravilno definisan uslov za isključenje javnosti kao isključenje javnosti u slučajevima kada je to nužno potrebno da javnost ne bi naškodila interesima pravde.

Traumatizacija oštećenog prvenstveno nastupa izvršenjem krivičnog dela. Kasnije ponavljanje događaja u okviru krivičnog postupka je nužnost radi utvrđivanja odgovornosti tj. da bi se učiniocu krivičnog dela izrekla krivična sankcija. Posledice po oštećene postoje i kada javni mediji, u okviru svoje obaveze da informišu javnost o događajima o kojima postoji potreba da javnost bude obaveštena, prezentuju podatke sa mesta izvršenja krivičnog dela, kao i informacije sa suđenja.

U okviru ove potrebe o blagovremenom i tačnom informisanju često se objavljuje fotografija izvršioca dela, kao i žrtve, tj. oštećenog, a u zavisnosti od toga koje krivično delo je u pitanju. Merilo za dopuštenost obaveštavanja javnosti o ovakvim stvarima je pronalaženje pravilne srazmere o tome da javnost bude obaveštena jer je to njeno pravo, a da istovremeno ne dođe ni do povrede pretpostavke nevinosti okrivljenog niti do povrede prava na privatnost oštećenog.

Slična situacija je i kada su u pitanju naučno istraživački radovi ili drugo proučavanje suđenja i krivičnih dela, s tim da je tu granica dozvoljenosti saopštavanja detalja predmeta i prezentovanja dokaza pomerena na granicu izvođenja dokaza u okviru glavnog pretresa koji je otvoren za javnost.

Ovo znači da bi bilo dovoljno upozoriti javnost, koja u tom slučaju obuhvata i oštećene, da će se u okviru istraživanja ili naučnog rada nalaziti i podaci o izvršenim krivičnim delima, dokazi, fotografije i dr. Sadržaj ovakvih materijala trebalo bi da bude nedostupan kategorijama lica koja ne mogu da prisustvuju glavnom pretresu, a prvenstveno maloletnicima.

Pojam pravičnog suđenja obuhvata i pravo na pristup sudu. Praksa Evropskog suda za ljudska prava, u određenim slučajevima, a radi zaštite prava građana, zahteva besplatnu pravnu pomoć. U slučajevima u kojima se radi o teškim krivičnim delima, a posebno o krivičnim delima koja teško pogađaju oštećenog, smatramo da bi i oštećenom trebalo pružiti mogućnost da ukoliko nije sam u mogućnosti da snosi troškove punomoćnika, te troškove snosi sud.

Osim za maloletnike u našem procesnom sistemu ne postoji mogućnost da oštećeni ima besplatnu pravnu pomoć. Razlog za ovakvo rešenje je taj što oštećeni može da učestvuje u postupku i bez punomoćnika, a o krivičnom progonu okrivljenog se prvenstveno stara državni tužilac. U određenim slučajevima kada su u pitanju najteža krivična dela, tj. kada je oštećeni posebno teško pogođen posledicom, smatramo da ima mesta promeni ovakve regulative.

Treba uzeti u obzir to da se državni tužilac prvenstveno stara o javnom interesu koji ne mora uvek biti i interes oštećenog, a da sam oštećeni veoma često ne vlada potrebnim procesnim i materijalno-pravnim znanjima koja bi mu omogućila uspešno zastupanje sopstvenih interesa. Uz postojanje i takvih materijalnih uslova na strani oštećenog koji mu ne dozvoljavaju angažovanje punomoćnika iz reda advokata, teško da će zahtev za pravičnim suđenjem u odnosu na oštećenog biti ispunjen.

U Novom Sadu, 20.03.2008.

Vladimir Beljanski