ZAŠTITA SVEDOKA

Iako jedno od najnepouzdanijih, svedok je još uvek, u našim krivičnopravnim (pa i drugim) procedurama najčešće korišćeno i nezaobilazno dokazno sredstvo. Kazivanje svedoka je, po prirodi stvari, sopstvena inerpretacija viđenog i doživljenog, te tako umnogome zavisi od njegovih sposobnosti zapažanja i sposobnosti reprodukcije opaženog. Ove dve sposobnosti u značajnoj meri zavise od idividualnih opštih intelektualnih, čulnih i drugih sposobnosti pojedinca i što su one veće to je veća verovatnoća da će svedok svojim kazivanjem u postupku pred sudom, vernije prezentovati viđeno i doživljeno. No na svedoka se, kao ljudsku jedinku, može delovati i na druge (nedozvoljene) načine, a sa ciljem da u postupku pred sudom ne kazuje verno i istinito i iz tih razloga su u Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP) predviđene posebne i nove mere zaštite svedoka i o tome želim da nešto ukratko kažem. (Inače, stupanje na snagu ovog novog Zakonika se odlaže već neko vreme, ali odredbe koje se odnose na zaštitu svedoka su stupile na snagu i već se uveliko primenjuju u postupcima pred našim sudovima.)

Neophodno je reći da dužnost svedočenja podrazumeva da je:

1. svako dužan odazvati se pozivu suda radi svedočenja (bez obzira na to da li ima ili ne validnih saznanja i obaveštenja)

2. dati svoj iskaz pred sudom (iskaz je tako i izjava svedoka da o onom o čemu se pita ne zna ništa).

Kada je to tako, i ako od svedoka očekujemo da se bezpogovorno odazovu pozivu za svedočenje, neophopdno je i da mu, u opravdanim slučajevima, obezbedimo i odgovarajuću zaštitu. Kako bi se svedoci ohrabrili da daju svoj iskaz i prenesu sva svoja saznanja sudu, novim ZKP su predviđene posebne odredbe o zaštiti svedoka, dodeljivanju statusa zaštićenog svedoka i načinu njegovog saslušanja. Tako, odredbom čl.117 st.1 ZKP je propisano: «Ako postoje okolnosti koje očigledno ukazuju da bi usled saslušanja određenog svedoka i davanja njegovih odgovora na pojedina pitanja, u krivičnom postupku za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora od deset godina zatvora ili teža kazna, za njega ili njemu bliska lica nastupila ozbiljna opasnost po život, zdravlje, telesnu celokupnost, slobodu ili imovinu većeg obima, sud može doneti rešenje kojim lice stiče status zaštićenog svedoka i odrediti poseban način saslušanja tog svedoka u krivičnom postupku, tako da se tokom postupka ne otkrije njegov identitet.»

Iz iznetog se da zaključiti da je neophodno da je ispunjeno nekoliko uslova da bi svedok dobio status zaštićenog svedoka: prvo, to je postojanje očigledne opasnosti (po svedoka ili njemu bliska lica) a zbog svedočenja, i drugo, da je reč o postupku za teža krivična dela (za koja je propisana kazna zatvora od 10 godina ili teža). Ukoliko su ovi uslovi ispunjeni sud može, na traženje svedoka, svedoku dodeliti status zaštićenog svedoka i odrediti poseban način saslušanja takvog svedoka koji obuhvata jednu ili više sledećih mera zaštite:

1) isključenje javnosti sa glavnog pretresa;

2) izmenu, brisanje iz spisa ili zabranu objavljivanja podataka o identitetu svedoka;

3) uskraćivanje podataka o identitetu svedoka;

4) saslušanje svedoka pod pseudonimom;

5) prikrivanje izgleda svedoka;

6) svedočenje iz posebne prostorije uz promenu glasa svedoka, primenom uređaja koji menjaju glas;

7) saslušanje svedoka koji se nalazi u drugoj prostoriji van sudnice, u drugom mestu u zemlji, ili u inostranstvu, upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, uz mogućnost primene i uređaja koji menjaju glas i izobličuju sliku.

Postupak za dodelu mera zaštite praktično se pokreće na inicijativu samog svedoka (jer svakako da on najbolje zna o čemu će kazivati pred sudom i da li ga to može izložiti kakovoj ozbiljnoj opasnosti). Rešenje o dodeli statusa zaštićenog svedoka sud donosi nakon «procene verovatnog značaja iskaza svedoka za postupak i procene ozbiljnosti opasnosti iz člana 117 stav 1 ovog zakonika, odnosno ispunjenosti uslova iz člana 117 stav 2 ovog zakonika, a u tom cilju sud će zakazati posebno ročište kojem prisustvuju svedok u odnosu na koga se odnosi zahtev i stranke. Sud će odmah nakon održanog ročišta doneti rešenje o određivanju statusa zaštićenog svedoka te sadržaj rešenja usmeno saopštiti licima koja su ročištu prisustvovala. Kada sud donese rešenje o određivanju statusa zaštićenog svedoka on posebno upozorava prisutna lica da su dužna da podatke o identitetu svedoka čuvaju kao tajnu, te o posledicama kršenja te dužnosti.» (čl.118 st.3 ZKP).

U sklopu ove zaštite određeno je i da će organ koji vodi postupak zabraniti svako pitanje stranaka ukoliko bi se odgovorom na njega mogao otkriti identitet svedoka, da svedok potpisuje zapisnik svojim pseudonimom, te da «u naročito opravdanim slučajevima, ako organ koji vodi postupak oceni da su ozbiljno ugroženi život, zdravlje ili sloboda svedoka, a da je svedok uverljiv, može se okrivljenom i braniocu privremeno, a najkasnije do zakazivanja glavnog pretresa, uskratiti svi ili neki podaci o identitetu zaštićenog svedoka.» U pitanju je situacija kada je status zaštićenog svedoka svedoku dat u postupku istrage, bez prisustva okrivljenog i njegovog branioca ali se njima, u daljem toku postupka (pred sudećim većem), mora omogućiti da ospore opravdanost dodele ovog statusa svedoku.

Smatram da će opisane zakonske odredbe ohrabriti svedoke da pred sudom «kazuju istinu i da ništa ne prećute», te da je o tim novim zakonskim mogućnostima i mehanizmima zaštite učesnika u krivičnim postupcima neophodno informisati širu javnost, a što je jedan od ciljeva zbog kojih je i nastao sajt na kome se nalazi ovaj tekst.

U Novom Sadu, 25. marta 2008. godine.