16.2.2009. 19:27
Godšnjica požara u Lanudžu: Jeziva hronika jedne tragedije
NOVI SAD – Danas se navršava godinu dana od jedne od najvećih tragedija u posleratnoj istoriji Novog Sada. U požaru u kafiću “Laundž”, u noći 17. februara 2008, život je izgubilo osmoro mladih ljudi, a zbog velikog pritiska javnosti krivci i vlasnici kafića osuđeni su na maksimalne kazne.
Miloš Malešev osuđen je za izazivanje požara na 12 godina zatvora, vlasnici lokala Tamaš Kolar i Srđan Bovan osuđeni su na po 10 godina, a Bojan Kulačanin na pet, za pomaganje Maleševu nakon požara.
U požaru su poginuli Mirjana (1985) i Miloš (1989) Pekić, Milena Kolundžić (1985), Branka Saković (1985), Boris Bjekić (1985), Dušica Kulaš (1985), Marija Gavrančić (1985) i Vladan Dragović (1981), a teške telesne povrede zadobili su Aleksandar Antić i Maja Miliškić, koji su se spasili iskakanjem kroz tavasnki prozor.
Miloš Malešev je po izlasku iz kafića u tavanskom prostoru zapalio jamboliju, pijan i revoltiran što mu konobarica nije htela dati piće. Jambolija, lamperija i plastika odmah su buknuli, a “Laundž” je izgoreo kao kutija šibica. Kikinđanin Aleksandar Antić, jedan od dvoje preživelih, kaže da je kafić izgoreo bukvalno za minut.
-Ja sam u gornjoj prostoriji proveo tri sekunde više od Maje Miliškić, a bio sam u mnogo goroj situaciji od nje, pa možete da zamislite kojom brzinom se razvijala temperatura i vatra – rekao je on.
Vatrogasci su dobrili dojavu kasno, u 2,06 posle ponoći. Iako su stigli za tri minuta, nisu mogli da spasu osmoro mladih.
- Mi smo dobili dojavu da se nešto dimi i gori, odmah smo krenuli sa navalnim i pratećim vozilom, a kad smo prišli na stotinak metara, tražio sam još jedno. Neposredno potom stigla su još dva vozila. Kad smo stigli, plamen je već obasjavao nebo, a tek tad smo čuli da je unutra dvoje ili troje ljudi. Dva vatrogasca odmah su upala su na glavni ulaz, a druga ekipa probila je zid susednog tavanskog prostora, u nadi da su se preživeli, bežeći od vatre, sklonili u ćošak. Plamen smo napali sa četiri mlaza, i sprečili da se požar proširi. Tehnički gledano, bila je to besprekorna intervencija. Ali vatru nije bilo lako osvojiti, pa je naša intervencija trajala do jutra – priča za NIC Branislav Slankamenac, tadačnji šef druge smene vatrogasno-spasilačke jedinici koji je sada u penziji.
Zbog otežanih uslova i čekanja dolaska kriminalističko-tehničke ekipe iz Beograda, uviđaj je počeo prilično kasno, u 10 ujutro.
- Kad smo smo ušli u spaljeni kafić, pred nama je bio sablastan prizor. Imala sam osećaj da u celom gradu nema živog čoveka, da je kroz Novi Sad upravo protutnjao rat i ostavio pustoš. Bilo je hladno, a pošto su vatrogasci svu noć polivali zgradu, voda se zaledila. Oko nas svuda su bile samo ledenice, pepeo, prah i grobna tišina. Čuli su se samo naši koraci – seća se istražni sudija Koviljka Đačić.
U obavljanju uviđajnih radnji učestvovali su članovi Nacionalnog kriminalisitičko-tehničkog centra, grupa za potrage i krvne delikte novosadske policije, pripadnici odeljenja za zaštitu i spasavanje, privrednog kriminala i kriminalistike, inspektori zaštite na radu, sudski veštak elektro-energetske struke, doktor sudske medicine, vatrogasna brigada, zamenik tužioca Svetlana Benišek Suvajdžić i Koviljka Đačić. Ipak, čak ni na njeno insistiranje gradske inspekcijske službe nisu poslale građevinskog inspektora, iako je postojala opasnost da se potpuno izgoreo objekat uruši.
- Odlučila sam da prihvatimo rizik i da uđemo. Oko nas izgorele grede, a uske, strme stepenice bile su zaleđene, pa smo padali. Izgledalo je kao da će sve srušiti, sve vreme nisam znala da li ćemo propasti kroz pod ili će se na nas srušiti tavanica. Uviđaj je trajao četiri sata – kaže Koviljka Đačić.
Na samom uviđaju bilo je četrdesetak ljudi, a uzrok požara još uvek nije bio poznat. Istraživane su sve mogućnosti. Ipak, počinilac je oktiven istog dana.
- Kad smo rano ujutro prilazili tom mestu, pretpostavila sam da je u pitanju ljudski faktor, ali put do otkrivanja nije bilo nimalo jednostavan. Policija i ja smo disali jednom dušom. Pogledima smo se sporazumevali. Posebno su mi pomogli tužilac Svetlana Benišek Suvajdžić i šef grupe za krvene delikte Nikola Lazarević Osetila sam ogromnu odgovornost. Zamislite šta bi bilo da uzrok nije otkriven, a ako istražni sudija propusti samo jedan detalj, počinioci ne mogu biti otkriveni – seća se istražni sudija.
U istražnim spisima zabeleženo je da je uviđaj trajao od deset ujutro do dva popodne. Ipak, Koviljka Đačić i inspektori novosadske policije bili su u kontaktu od sedam ujutro do kasno u noć.
- Kad sam završila, videla sam na kapiji mnogo novinara ali i običnih ljudi koji su u neverici samo nemo i mirno stajali. Muk se nije čuo. Nije mi bilo do ničega, ali znala sam da moram da se obratim javnosti – kaže Koviljka.
Sedmoro Novosađana sahranjeno je istog dana na Novom groblju, na najtužnijem skupu koji pamti ovaj grad. Po završetku opela kovčezi s telima Dušice Kulaš, Marije Gavrančić i Borisa Bjekića odvezeni su u Valjevo, Kikindu i Veternik, a Branka Saković, Milena Kolundžić i Mirjana i Miloš Pekić sahranjeni su jedno pored drugog. Nikada od kada postoji Novo groblje nije se pred kapelom okupilo toliko ljudi, a najžalosnije od svega je da su ogromnu većinu činili mladi - drugovi i drugarice preminulih.
A. I.
Pandorina kutija
Novosadski advokati i sudski izveštači složni su u oceni da Okružno javno tužilaštvo nije imalo hrabrosti da goni i nadležne iz isnpekcijskih službi, jer bi time otvorila Pandorinu kutiju.
U obrazloženju presude, sudija Zlata Rodić Knežević rekla je da je tavanski prostor lokala u kojem su mladi umrli u najstrašnijim mukama “bio bezbedan samo za golubove”.
I istražni sudija Koviljka Đačić, koja je je i sama ranije radila kao inspektor za izdavanje odobrenja za rad lokala u Crnoj Gori, kaže da lokal nije bio bezbedan.
- Po mom mišljenju, taj objekat nije ispunjavao nijedan uslov za rad – kaže Koviljka Đačić.
Policija je tada podnela krivičnu prijavu i protiv Slobodana Ž. (1958) iz Novog Sada, načelnika odeljenja Sanitarne inspekcije, kojem se pripisuje nevršenje službene dužnosti na taj način što je propustio da kontroliše da li su inspektori sproveli sanitetski inspekcijski nadzor. Takođe, krivične prijave su podnete i protiv načelnice odeljenja Inspekcije rada za Južnobački okrug do 15. febrauara 2005. godine Gordane V. (1952) iz Novog Sada i LJiljane S. (1971) iz Sremske Mitrovice, načelnice odeljenja Inspekcije rada za Južnobački okrug od 15. febrauara 2005. godine do tragičnog požara 17. febrauara, zbog osnovane sumnje da su izvršile krivična dela zlopotrebe službenog položaja. Tužilaštvo je odustalo od gonjenja.
