20.10.2009. 15:08
SAOPŠTENJE ZA MEDIJE
Poštovane kolege!
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. a kojim se zabranjuje objavljivanje informacija o krivičnom delu u predistražnom postupku bez izričitog dopuštenja istražnog sudije i javnog tužioca još je jedan u nizu napada na novinarstvo u Srbiji. Namerno ne kažem nezavisno, već novinarstvo kao profesiju, koja je u vreme ove svetske ekonomske krize pretrpela najteži udarac. U godini kad ja slavim moj lični jubilej, 30–godišnjicu od objavljivanja prvog teksta, mogu sebi da dozvolim da javno kažem kako ne pamtim teža vremena za medije. Jer sad ZKP nalaže da «ПОДАЦИ О ПРЕТКРИВИЧНОМ И ИСТРАЖНОМ ПОСТУПКУ КОЈИ СЕ ОДНОСЕ НА КРИВИЧНА ДЕЛА ИЗ ЧЛАНА 504А ОВОГ ЗАКОНИКА МОГУ se ОБЈАВИТИ САМО НА ОСНОВУ ПИСМЕНОГ ОДОБРЕЊА НАДЛЕЖНОГ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА, ОДНОСНО ИСТРАЖНОГ СУДИЈЕ.» Krivična dela koja su ovim obuhvaćena su ubistvo, pokušaj ubistva, razbojništva, iznude, neovlašćena trgovina narkoticima i sva dela iz oblasti organizovanog kriminala. Pazite, drage kolege, zbog objavljivanja vesti o ovim događajima dobićete dve godine zatvora.
Hvala dragoj državi što nam je pomogla i uputila nas na «institucije», tako da sad više ne moramo da izveštavamo sa lica mesta kada se dese najteža ubistva, pljačke i trgovina ljudima. Ionako nam se to slabo plaća, pa sad bar nećemo morati da trošimo benzin i cipele. Sve što treba da znamo javiće nam istražni sudija. Ako nešto sami saznamo, moraćemo to da zadržimo za sebe, u protivnom odaćemo službenu tajnu. Još dve godine zatvora.
Poštovane kolege ako niste dobro shvatili, uskraćeno nam je jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na rad.
Kao da nam nije bilo dosta proganjanja u vreme vladavine Slobodana Miloševića, kad smo se skupljali po stanovima i osnivali razna udruženja i pokretali novine koje smo finasirali svojim novcem i održavali svojim entuzijazmom.
Kao da smo zaboravili da smo prebijani po ulicama i haustorima, i da su neki od naših kolega i glavom platili pravo da misle i pišu o onome što vide i saznaju.
Kao da nam nije dosta loših privatizacija medija koje su u svoje ruke uzeli razni tajkuni postavivši na čelna mesta svoje nepismene budale da unište ono što smo godinama stvarali, a nas ostave bez akcija i budućnosti.
Kao da nam nije bilo dosta međusobne borbe, deobe na njihove i naše, gladovanja zbog zakasnelih plata, sad smo dovedeni u situaciju da ostanemo bez razloga za postojanje, jer je objavljivanje informacije za koju javnost ima prava da zna osnova naše profesije.
Toga, međutim, više neće biti, jer od sada i kad se desi neko ubistvo, pucnjava, razbojništvo, novinarima koji stignu na teren, prikupe podatke, vide svojim očima šta se desilo, to ništa neće značiti ako ne dobiju odobrenje da to objave. Znači nema ubistva bez potvrde o ubistvu. Ko to prekrši, biće kažnjen, i to drakonski. Teže od ubica, koji u ovoj zemlji u proseku dobijaju pet godina zatvora po glavi. Izrešetanoj, izmasakriranoj, napukloj, krvavoj i bivšoj naravno. Baš da vidim ko će se u ovom dramatičnom trenutku kad država kreće u odlučan boj s kriminalom drznuti da objavi crni izveštaj.
Razumem ja vlast.
Dosta je više pretučenih na smrt. Novine su nam sve crne od raznih tragedija i obračuna. Građani Srbije više ne mogu na miru da pogledaju «Dnevnik u osam», sve strahujući ko je danas ubijen, gde je ko od njihovih znanih i neznanih na nekoj deonici puta poginuo u saobraćajnoj nesreći. Sramotimo se pred celim svetom zbog ubistva jednog mladog Francuza čija je jedina greška bila što govori drugim jezikom i navija za boje svoje zastave, koje su malčice drugačije raspoređene od naših. Dosta više toga. Odlučno u obračun. S novinarima naravno. Jer oni su najkrivlji.
Nije kriva vlast što su građani ostali bez posla i para pa u najtežem očaju nasrću na koga stignu.
Nije vlast kriva što su mladi odgajani bez moralnih normi i principa. Što bez vere u pravdu, znanje i budućnost kupuju jeftinu drogu u kafićima kao koka kolu, i tako ufiksani tuku i pljačkaju iz zabave. Ni za to što porodica više ne zna kako da se izbori s ovim jadnim životom u Srbiji, pa sve češće sin tuče majku i oca, muž ženu i decu, nije kriva vlast. To su lične stvari i ko bi to još znao da nije novinara da guraju svoj nos u sve i svašta. Uostalom to se i završi tako što se okrivljeni popravi i postane ugledni građanin, sud mu da opomenu a novinar koji je to objavio ostane bez posla.
Razumem ja vlast
Ako novinari nastave tako paušalno da objavljuju sve što vide i čuju, čitaoci će steći pogrešnu sliku o društvu. Misliće da je sve crno. Treba ih ubediti da nije tako. Pucnjava koju su čuli u stvari je komšijska radost uz petarde. Mrtav čovek na trotoaru je pijandura. Saobraćaj ćemo popraviti čim sad primenimo novi Zakon o bezbednosti saobraćaja. Dajte malo lepih vesti. Otvoreni pogoni, političari u obilasku bolesnika koji su dobili nove aparate, uspesi naših mladih učenika na takmičenju u inostranstvu, naših lepih i talentovanih sportista koji su na vreme otišli iz zemlje.To je budućnost. Koga interesuje stvarnost? Sem novinare.
E zato lepo njima da se zabrani da objavljuju nepotvrđene informacije. A kod koga da ih potvrde? Pa kod onog ko je zadužen za to. Stranke u postupku recimo. Tužilaštva koje ima pravo da u interesu istrage odluči šta treba objaviti. Najbolje je ipak da dok traje istraga ništa ni ne iscuri u javnost. Jer novinari su glupavi, neobrazovani i sve izbrkaju, objave i što treba i što ne treba, pa to posle ni sve potparoli zaposleni iz redova medijskih perjanica ne mogu da umiju i doteraju.
Razumem ja vlast, ali ne razumem nas.
Kako smo pristali da zbog jednog medija i ličnog obračuna jednog čoveka, makar on bio i ministar dozvolimo nečuvenu i najverovatnije neustavnu izmenu jedinog zakona potpuno našeg – Zakona o informisanju. Da li ćemo i sad, čak i bez ijedne reči inih udruženja, pristati na nove dopune koje će nam još više otežati i tako preteške uslove za rad. Sigurna sam da će se i ovog puta u našim redovima naći oni koji će to odobravati uz prećutno ulagivanje a sve pod izgovorom « Pa stvarno smo preterali». Ili smo možda tolike neznalice, da čak i ne znamo šta su nam provukli na mala vrata u Velikoj skupštini.
Davno sam postala novinar. Pre trideset godina objavila sam prvi tekst u Večernjim novostima. Nekoliko godina kasnije dobila sam nagradu za najboljeg dopisnika. Uz «zlatno pero» usledio je stalan posao. Prva žena dopisnik u Novostima.
Zatim su stigle devedesete. U stanu mojeg muža i mene doneta je odluka da se osnuje Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Potom smo pokrenuli «Nezavisni» Biti glavni urednik tih novina značilo je ne samo odgovarati za tekstove koji su bili otvoreno protiv režima, već i odlaziti u gluvo doba noći u štampariju i preuzimati celokupan tiraž, a zatim ih raznositi po kioscima. Stariji radnici «Foruma» sigurno pamte mladu ženu koja je noću stizala u staroj «bubi», i kojoj su pomagali da utovari spakovane novine. Zato što mi je njihov povez sekao ruke do krvi. Usput sam raznoseći novine iz flaša od koka-kole sipala benzin nabavljen od komšije koji ga je švercovao iz Mađarske, žureći da se vratim kući pre nego što se probudi moja beba.
Pošto se nisam se slagala sa kursom najtiražnije novine koja je otvoreno duvala Slobodanu Miloševiću u leđa našli su načina da me suspenduju, a zatim i otpuste. Vratila sam se sudskom odlukom, samo da bih se našla oči u oči sa tadašnjim glavnim urednikom Radetom Brajevićem i dala mu da potpiše rešenje o mom prelasku u Dnevni telegraf. I tamo sam preživela politički progon, zatim zabranu naših novina, pa njihovo štampanje i krijumčarenje iz Crne Gore. Da se ne hvalim, od pet zabranjenih novina, tri su na naslovnoj strani imale moj tekst.
Sve se završilo ubistvom Slavka Ćuruvije i nestankom Dnevnog telegrafa. Niko se ni tada ni kasnije nije zapitao šta je bilo sa njegovim novinarima. Meni je na kućnu adresu stiglo samo rešenje o stečaju i radna knjižica sa izmirenjem doprinosa do februara 1999. godine, mada je Slavko ubijen u aprilu. (Samo da se ne zaboravi, tada je ministar za informisanje bio Aleksandar Vučić.)
Oktobarske promene donele su novu nadu i nove novine. U Novom Sadu je pokrenut Građanski list i ja sam sita dopisničkog posla rado započela novo poglavlje. Tu sam radila osam godina, sve do njegove prodaje. Nije me sramota da priznam, odluku da odem donela sam nakon prvog razgovora sa novim direktorom i glavnim urednikom, mlađim petnaest godina od mene, koji mi je rekao «Ti bite trebalo»,(nije slovna greška, čovek tako govori) na šta sam mu odgovorila «Doviđenja, gospodine».
U međuvremenu sam završila pravni fakultet. Novosti su ukrale moje akcije. Izdala sam knjigu. Napravila nekoliko projekata. Izmenom pravopisa postala gospođa novinarka. Osnovala Novinarski istraživački centar, osmislila prvi projekat za borbu protiv kriminala u jugoistočnoj Evropi, i nikad nisam pristala da budem član ni jedne partije ili stranke. Ni komunističke ni kumove. Zato što mrzim da ćutim.
Zato ni danas ne pristajem na paušalne ocene o neznanju u novinarstvu. Niti da čekam odobrenje istražnog sudije ili tužioca, ili ne daj bože njihovo saopštenje. Poznajem ljude i njihov talenat za pisanje. Ako oni budu radili moj posao, čiji ću ja?
Poštovane kolege
Usvojene izmene ZKP-a su krajnji udar ne samo na naš poziv, već na ljudska prava građana Srbije koji imaju pravo na istinito i blagovremeno informisanje.
Uostalom primene ovog Zakona u drugim delovima predistražnog postupka odlažu se već godinama jer se nisu stekli uslovi koji bi omogućili postupanje po njemu. Ne vidim da u novinarstvu ima išta više uslova za bilo čega nego u celom društvu Srbije.
Pozivam vas zato da dođete na seminar Novinarskog istraživačkog centra iz Novog Sada da zajedno sa našim prijateljima i stručnjacima iz raznih oblasti pravosuđa pokušamo da nađemo pravi odgovor na temu «Pravosudni izveštač – poziv koji nestaje».
S poštovanjem
Sonja Raletić Dotlić, predsednik NIC-a
Komentari:
